Ništa novo neću reći konstatacijom da u današnjim crtanim filmovima ima više nasilja nego u onima koje smo mi gledali.

Pitam se možemo li da utičemo da to popravimo, ili još šire: treba li to uopšte da nas zabrinjava ?

Danas se na dečijim televizijama emituju agresivni programi, programi koji imaju u najmanju ruku diskutabilne poruke i sisteme vrednosti,  prošarani  reklamama za najfenomenalnije igračke koje je svet video, sve nešto cool i strava.

Takođe, kako pasivni gledaoci, prate i program koji mi odrasli gledamo.

I sve to oni upijaju svojim okicama u proseku 6 sati dnevno, svaki dan !!!

Prvo da raščistimo nešto….

Dali je ovo uopšte nešto oko čega treba da se zabrinemo?

I mi smo posmatrali kako Tom vezuje Džerija i okreće ga na roštilju, a posle ga gnječi tegom od 1000 tona, … pa smo opet znali da to ne smemo da radimo u stvarnosti.
Ili se bar nadam da smo svi to znali  :–)

Pretpostavljam da su naši roditelji bili zabrinuti tadašnjim programom kao i mi danas današnjim, samo što mi tada nismo primećivali tu zabrinutost.

Svakako da dugotrajno gledanje TV programa ima uticaja na dečije poimanje okoline i sistema vrednosti, ali kad pogledam unazad ne sećam se da je moje gledanje Toma i Džerija uticalo na moj sistem vrednosti. Veći uticaj su imali roditelji i kućno vaspitanje.

Ipak, nivo agresivnosti u današnjim crtićima je daleko veći od ondašnjeg. Do skora su bili popularani Naruto, Zmajeve kugle, Šamani, sa obiljem brutalnih borbi animiranih likova.

Da ne govorimo o  američkim kečerskim borbama,  jeftinoj zabava američkih nižih društvenih slojeva,  koje naši dečaci u osnovnoj školi gledaju, skupljaju sličice i od američkih nabildovanih probisveta prave mladalačke idole..

Zapamtite, deca su suđeri koji upijaju utiske i impresije, i to što su upili će konačno formirati njihov karakter i ličnost.
A mi ih puštamo da dugo gledaju TV!

A šta mi odrasli gledamo ?

Stara poslovica kaže: „majmun radi šta majmun vidi“.
Tako su i roditelji uzor svojoj deci.

Ako ste se vi navukli na tzv „serije rekordne gledanosti“, razne reality show medijske fekalije, razne pinkparade, očekujte da će i klinci povući to od vas.

Gledajući Farmu i Veliku braću oni dobijaju ideju da je Ok zavirivati u tuđe živote, da je zanimljivo posmatrati grupu ljudi koji međusobno bore za nagradu podmećući i provocirajući ljude s kojima žive, da ne govorimo o eksplicitnim sadržajima na koje mediji stavljaju fokus.

Vaše poroke, i generalno sve što znate da ne valja a ipak činite – i deca će preuzeti.
Imamo li snage da se zbog njih otkačimo od takvih serija ?

Šta raditi ?

Za razliku od vremena kad smo mi odrastali, danas imamo IZBOR!
Danas imamo kanale Ultra, Happy, CartoonNetwork, PinkKids,…
Danas možemo detetu da promenimo kanal ako nam se program ne sviđa, a da opet gleda neki crtani.
A svima vama koji bi na ovo odgovorili „pa nemam ja vremena da pratim šta mi dete gleda na TV“ reći ću „to je roditeljska dužnost, to je kao da šaljete dete na ulicu da se igra a da vas ne interesuje s kime se on to druži„.
Uticaj na dete je obaveza i dužnost roditelja.

Roditelj koji kaže „nisam ga ja tako vaspitao, on je to pokupio sa ulice“ u stvari priznaje poraz, priznaje da je postigao autogol.

Imamo sad tu jednu zamku: ako sprečimo dete da gleda trenutno popularan crtani rizikujemo da će on kasnije da se oseća glupo kad bude razgovarao s drugarima, pripremite mu objašnjenje na vreme.

Po istraživanju koje je Nielsen company radila u USA 2010,  tamošnjih 40% dece  starosti 3 meseca već gleda TV programe, a kako postaju starija broj sati ispred ekrana se povećava. Mali procenat roditelja aktivno kontroliše sadržaje koje im deca gledaju a još manje roditelja razgovara sa decom o onome što gledaju. Zvuči poznato? Iako u Srbiji ni jedno istraživanje do sada nije rađeno koliko mi je poznato, čini mi se da situacija ni ovde nije bitno drugačija. U Francuskoj je pre par godina BabyTV zabranjen za emitovanje na kablovskim televizijama, kao i svaki drugi program koji je namenjen deci ispod tri godine.

Dalje, potrebno je insistirati na regulisanju komercijalnog programa, u smislu toga šta je i na koji način i kada dozvoljeno reklamirati što je od velikog značaja imajući u vidu da dete do polaska u školu pogleda prosečno 25.000 reklama. Sve te neke regulacije su do države.

Ipak, na kraju sve se ipak svodi na to kakav je vaš odnos sa detetom.
Ako dete ima puno poverenje u vas i shvata da su scene agresije fikcija i da ne mora da se oseća glupo što je video reklamu za novu sjajnu igračku koju ne može da dobije, onda nadzor i nije toliko potreban.

U svakom slučaju dobro je propisati medijsku dijetu zbog činjenice da u najvećem broju savremenih porodica deca nažalost provedu više vremena ispred TVa ili kompjutera nego u razgovoru, igri i komunikaciji sa roditeljima.