Mnogi bankarski i ekonomski eksperti, a posebno političari barataju danas pojmovima kao što su: kupovna moć; potrošačka korpa; inflacija; hiper inflacija; devalvacija; kamatna stopa; zatezna kamata; prezaduženost, dužničko ropstvo; anuiteti; reprogram duga; MMF; Pariski i Londonski Klub, Svetska banka, IDA programi, donacije; investicije; klizni kurs; devizne rezerve itd.

Da li znate šta sve to znači? Ne, ne trudute se da razmišljate. Svi pojmovi služe upravo zato da bi ste manje znali i manje shvatali kako ste surovo i perfidno prevareni.

Ne shvatate? Naravno. To vam niko nije rekao, nije bilo o tome diskusije u parlamentu, na televiziji, u novinama…

Logično, jer onda pljačka ne bi bila uspešna.

 

KAKO JE NASTAO NOVAC

Svi smo učili da je prvi vid trgovine bila robna trampa.
Ljudi su direktno razmenjivali robu: ovcu za kravu, kravu za kukuruz, kukuruz za paradajz, ugalj za drvo, drvo za cigle itd. Kada je roba u razmeni postala veća, bilo je nezgodno nositi veliku količinu robe sa sobom pa su se umesto toga ljudi složili da nadju neku sporazumnu vrednost koja bi posredovala u trampi.
Moglo se prihvatiti bilo šta – parče kože ili kosti ili metala. Sve je bilo stvar dogovora i opšte saglasnosti u jednom društvu. Najčešće su kao jemstvo u trgovini korišćene kovanice od nekog postojanog metala – zlata, srebra, nikla, bakra… Vrednost odredjene kovanice bila je opšte prihvaćena konvencija.
Za to je jamčio vladar države ili poseda.

Naravno, uslov za ovakav vid trgovine podrazumevao je poverenje svih u vladara i spremnost svih da ovakvu konvenciju prihvate.

Tako je nastao sistem robne razmene gde se vrednost svake robe predstavljala odredjenom količinom kovanica, a kovanice su predstavljale zamenu za vrednost robe koja bi se mogla razmeniti. Dakle, same po sebi kovanice nisu imale vrednost osim one koju im je davala roba za koju su se mogle zameniti.
Nisu se mogle jesti, obući, koristiti za gradnju, grejanje ili prevoz.

Korišćenje ovih kovanica stvorilo je i potražnju za metalom od kojih su se kovale, pa je tako i odredjeni metal imao veću ili manju vrednost na tržištu, što je zavisilo od njegove tražnje.

Kako se vremenom količina robe u razmeni povećavala, bilo je potrebno sve više kovanica, pa je i njihovo nošenje vremenom postalo nezgodno. Trgovac na veliko bi morao na pijacu da nosi čitav sanduk ili teške kese zlatnika i srebrenjaka, što je bilo i opasno zbog pljačkaša.

Tada su na scenu stupili zlatari nudeći svoje usluge.
Oni su imali dobro obezbedjene i iskovane sanduke u kojima su čuvali zlato. Zato su ljudi svoje zlatne kovanice sve češće ostavljali na čuvanje u sanducima kod njih.
Ovi su im tu uslugu naplaćivali kojim zlatnim ili srebrnim novčićem, a za količinu deponovavog zlata ili drugih kovanica izdavali papirnatu potvrdu (priznanicu) na kojoj je pisalo kojih kovanica ima vlasnik na raspolaganju.

Vremenom je ovakva priznanica sve češće bila u opticaju kao sredstvo u razmeni robe.
Umesto da svaki čas dolazi i podiže svoje zlato, vlasnik deponovanog zlata bi davao priznanicu trećem licu u zamenu za robu, a ovaj je sa tom priznanicom opet mogao u svakom trenutku da podigne kovanice kod istog zlatara.

Priznanica se tako pokazala mnogo praktičnija i postala je veoma popularna, pa su kovanice sve više bile na čuvanju kod zlatara, a sve manje u kesama i sanducima samog vlasnika.

 

A kako je to izgledalo kod zlatara? Na primer, izvesni Petar bi deponovao 20 funti zlata i za to uzeo priznanicu na 20 funti. Ali prošlo bi i godinu dana kako se ne bi pojavio da podigne svoje zlato. Jednostavno trgovao je samo sa priznanicom. Za to vreme njegovo zlato je stajalo.
Kod zlatara se u medjuvremenu pojavio Toma i pitao da li može da pozajmi 20 funti zlata na 6 meseci i tu pozajmicu plati sa kamatom. Kao garanciju da će platiti ponudio je svoju kuću.

Zlatar je tada procenio da bi to mogao da uradi, jer se Petar već godinu dana ne pojavljuje da podigne svoje zlato, pa se možda se neće pojaviti ni narednih šest meseci. Tako je odlučio da rizikuje i pozajmi Petrovo zlato Tomi.

Ali, nije mu ga dao fizički, već je samo izdao potvrdu da Toma kod njega ima založeno 20 funti zlata.
Realno stanje je sada bilo takvo da su u opticaju bile dve potvrde kao garancija za postojanje 40 funti zlata, iako je zlata bilo samo 20 funti.

To je bila čista prevara, jer je zlatar znao da jednu priznanicu izdaje na nepostojeće zlato. I ne samo to. Toma je verovao da od tog trenutka zaista ima kod zlatara 20 funti zlata, a ne samo priznanicu.

 

Ali, glavni deo prevare tek sledi.
Izdavanjem druge priznanice, Tomi na 20 funti, kreirana je nova zamena za vrednost, zapravo stavljena je u opticaj potvrda o postojanju vrednosti koje realno NEMA.
Ta vrednost se vodila kao DUG, koji je stavljen Tomi na teret, a koji će postati stvarna vrednost onda kada on taj dug otplati stvarnim radom i stvarnom robom koju bude morao da proda.

Kada je Toma vratio zlataru dug i doneo pravo zlato u iznosu od 20 funti plus 10% kamate, on je zlataru dao pravu vrednost od 22 funte stvarnog zlata koje je kupio prodajom svog stvarnog rada i stvarne robe.

Zlatar je, medjutim, došao u posed 22 funte zlata bez ikakvog stvarnog rada bez prodate robe. Jer, napisati nekom priznanicu nije nikakav rad. Samo rizik da se prevara ne otkrije.

 

Nakon što je zlatar video kako je uspešno i lako zaradio 22 funte zlata, odlučio je da na istu sumu, od deponovanih Petrovih 20 funti, izda na zajam još tri priznanice.

Tako su se u opticaju za istih 20 funti zlata našle četiri papirnate priznanice koje garantuju donosiocu po 20 funti zlata, što je ukupno 80 funti zlata. Tako je zlatar kreirao iz NIČEGA još 60 funti zlata plus kamata po 10 % , što znači 66 funti.
Tako će zlatar kada se ovaj dug izmiri imati 88 funti zlata stvorenih bez rada – IZ NIČEGA!
Ukoliko mu dužnici ne isplate dug sa kamatom , preuzeće i njihovu založenu imovinu- zemlju ili kuću. A to je stvarna vrednost.

 

Tako je parče papira, obična priznanica, donosilo zlataru stvarne materijalne vrednosti, bez ikakvog rada.

 

BANKARSTVO POČIVA NA PREVARI

Bio je to početak bankarstva, a sistem kreditiranja kakav danas poznajemo počiva upravo na tome – na kreiranju novca iz NIČEGA.
Taj novac se zove DUG.

Šta se dogadja kada vi u banci uzimate kredit na 100 000 evra na 25 godina?
Jednostavno banka vam upiše na vaš račun 100 000 evra. Plus 15% kamate – pa još klizajuće- na kraju može da ispadne ukupno 200 000 evra. Sve to proglasi se vašim dugom banci. Dug otplaćujete svojim radom koji zaista stvara neku vrednost.
Ali, ako ne uspete da otplatite nakon 25 godina kredit, vaš rad i vaša kuća koju ste kupili pripada bankarima.

 

Mi verujemo da papir na kome piše 500 dolara ili evra i koji držimo u ruci ima vrednost kojom možemo dobiti robu ili uslugu koja se na tržištu vrednuje toliko.
I to nije problem, sve dok ga možemo zameniti za robu.
Ali, problem je kada zaboravimo da novac sam po sebi nema vrednost, već je on samo oznaka, merilo, neke stvarne vrednosti. Kao kada bi ste rekli da ne možete završiti radove na auto putu jer vam nedostaju kilometri?
Ali kakvu vrednost ima novac kreiran iz NIČEG? Takav novac se naziva spekulativnim kapitalom. Njemu vrednost daju bankari.
Taj novac, zapravo papir, oni prodaju kao robu koju sami „prave“ i procenjuju.

 

 

MEDJUNARODNI BANKARI POSTAJU GOSPODARI DRŽAVA

Ovakav način stvaranja vrednosti iz lažno izdatih priznanica učinio je prve bankare još u srednjem veku, veoma bogatim ljudima.
Tako se oni više nisu zadovoljavali zaradama na sitnim depozitima gradjana, već su tražili više.

U sedamnaestom veku došlo je do sukoba holandskih bankara sa engleskom dinastijom Stjuarta. Bogati bankari Evrope su se udružili i finansirali Vilijama od Oranža koji je svrgao Stjuarte invazijom na Englesku i postao Kralj Vilijam III.
Pred kraj šesnaestog veka Engleska je bila finansijska ruina, zalihe zlata i srebra potrošene, a gradjanski rat je zamenjen ratom sa Francuskom i Holandijom narednih 50 godina. Zemlja je bila u bednom stanju, a Vilijam nije mogao da plati vojsku.

Hitno mu je bio potreban novac. Ali, umesto da ga sam kreira i njime zaduži gradjane u iznosu od 20 miliona funti, što je komotno mogao kao kralj (jer novac je samo usvojena konvencija za trgovinu, zar ne) prihvatio je „pomoć“ prijatelja bankara, uz „malu“ protivuslugu.
Tražili su mu da otvore svoju privatnu banku koja bi dobila status centralne banke. Za uzvrat oni bi uneli u nju svoj zlatni depozit na osnovu koga bi izdavali hartije od vrednosti, kreirali i štampali novac i pozajmljivali državi. Pretpostavljete već kako bi to radili.

Tako je 1694. nastala Bank of England, prva privatna banka u svetu koja je dobila legalno pravo da izdaje novac.
U osnivačkoj povelji stoji i besmrtna odrednica: „Ovoj banci pripada sva dobit od kamate na novac koji ona kreira iz NIČEGA (out of nothing)“.
Tako umesto da vrednost koju predstavlja novac bude zasnovana na radu i proizvodnji i razvijanju sopstvene ekonomije u skladu sa tim, Engleska je kao država počela da uzima kredite (znate već kakve) i zadužuje se ogromnim kamatama.

 

 

ŠTA JE NACIONALNI DUG

To je u Bank of England registrovano kao nacionalni dug.
Ove kamete i dugove su zapravo otplaćivali gradjani putem poreza, a kada bi otplata državnog kredita kasnila sledile su i zatezne kamate, pa je država morala da povećava takse i još više globi narod.
Naziv „Bank of England“ uzet je upravo da bi se gradjanima ulilo poverenje asocirajući ih na nešto nacionalno, iako je to bila privatna banka.

Imena njenih najvećih deoničara nikada nisu otkrivena, ali se zna da su preuzeli obavezu da uplate 1,4 miliona funti u zlatu i tako kupe svoj udeo. Uplatili su samo tri četvrtine od jednog miliona.
Ipak, bez obzira na tu „malu tehničku manjkavost“ banka je 1704. počela da prodaje akcije kako bi uvećala početni kapital.
Naravno, odmah je počela i da daje novčane pozajmice (znate već kako).

I američki predsednik Vudro Vilson dobio je „pomoć“ od bankara.
Prvo su mu pomogli da postane predsednik finanisiranjem izborne kampanje, onda su mu pokrili jedan veliki finansijski dug, odnosno neku ucenu, iz mladosti.

Tako je 1913. Vilson u Kongresu „proturio“ zakon po kome udruženje najvećih privatnih banaka, Federalne rezerve, može da štampa novac bez zlatne podloge odnosno kreira ga iz NIČEGA.
Od tada sve do danas, američka vlada mora da pozajmljuje dolare od ove moćne grupe finansijskih mahera i stvara ogroman nacionalni dug.
Tako privatna centralna banka (FED) kreira milijardu dolara koje sa kamatom od tri posto daje vladi SAD i stvara nacionalni dug.
Ovaj novac vlada distribuira komercijalnim bankama sa kamatom od 5%, koje ga prodaju gradjanima i preduzećima sa kamatom 7 posto ili više.
Dakle, svako je u lancu napravio dug sa istom svotom novca (jednom milijardom dolara) kreiranom iz NIČEGA.

To je kao neispravan kalkulator koji ima grešku i, na primer, stalno ukucava broj sedam.
I bilo koji broj da se ukuca on se množi sa sedam. Tako kalkulator uvek daje pogrešan rezultat. Dva puta dva postaje 28, tri plus četiri postaje 49, i tako dalje. Ako operator koristi ovakav kalkulator za izradu svojih računa ili za računanje kamate ubrzo će se naći u vrtešci tražeći neki smisao.

Na ovoj finansijskoj vrtešci danas se okreće čitav svet.
Pre 50 godina u svetskim funansijkim tokovima bilo oko 5% ovog spekulativnog novca, danas je 97 % kapitala koji cirkuliše spekulativno.

Nacionalni dug je 1996. u Velikoj Britaniji iznosio 380 milijardi funti, od čega je 30 milijardi funti samo kamata. Sa dugovima komercijalnih banaka on danas iznosi preko jedan trilion funti(u Britaniji je to broj sa 18 nula).

 

SAD, namoćnija i „najbogatija“ zemlja, danas ima ukupan dug, preko 40 triliona dolara, nacionalni dug je blizu 9 triliona (američki trilion ima 12 nula).

Japan je druga u svetu najbogatija ekonomija i ima nacionalni dug 3 triliona dolara.

Dugove imaju i sve ostale države u svetu.

 

I to to je najveća legalna prevara u istoriji čovečnstva.

Tako je jedna grupa lihvara u periodu od tri stotine godina postala ugledna svetska bankarska elita, a danas su praktično gospodari sveta.

Bukvalno, nema države, nema čoveka na planeti, nema kompanije koja njima ne duguje novac. Taj dug je toliki da nikada ne može biti otplaćen! Jer ako bi neka država i htela da dug otplati, morala bi da povuče iz novčanih tokova sav novac i sve hartije od vrednosti.
To bi državu dovelo do potpunog sloma.

 

To je beskonačna igra brojki, zaduživanja i stvaranja vrednosti – koje nema.

Pretvaranje novca u robu koja se tržišno vrednuje i prodaje ne samo da je bankare stvorila bogatim ljudima, već je najveći deo čovečanstva pretvoren u robove. Jer, sa spekulativnim (zamišljenim) novcem bankari su stotinama godina kupovali realna bogatstva: zemlju, naftu, rudnike, ljudski rad. Investirali su u gradnju inftastrukture u brojnim državama sveta, dok su istovremeno širili svoju bankarsku imperiju.

Posledica takvih investicija je da uzamišljeni novac širom sveta isisava prave vrednosti – tudju robu, rad i sirovine.

 

Naravno, primetili ste i kod nas da se poslednjih godina otvaraju isključivo strane banke.

 

Čitav svet danas je podeljen na one koji rade i stvaraju istinske vrednosti i one koji te stvorene vrednosti bez rada prisvajaju.

I ma koliko pojedinci i nacionalne ekonomije radili i stvarali, uvek ostaju u dugovima. A bez ekonomske nezavisnosti, nema ni stvarne ljudske slobode.

 

MODERNO ROBOVLASNIŠTVO

Ovo možda nekome liči na davno ukinuti robovlasnički sistem. Ne, ne samo da liči, već današnje društvo to i jeste.
Čitav svet se danas i formalno ustrojava upravo ka takvom sistemu gde će najveći deo čovečanstva raditi i stvarati za malu i odabranu elitu bankara i njihovih izvršnih upravitelja, koji se modernim rečnikom zovu menadžeri.
Primetili ste koliko bankari otvaraju škola za internacionalne menadžere i takozvane finansijske eksperte?

Očito, ako je svaki gradjanin na planeti zadužen, ako je svako preduzeće zaduženo, svaka država, gde su onda ovi bankari našli taj novac kojim nas kreditiraju?

Nisu ga našli nigde. Oni su ga izmislili.

„Dajte mi da kontrolišem novčane tokove u nekoj državi, i nije me briga ko pravi zakone“ shvatio je odavno Amšel Mejer Rotšild, osnivač dinastije koja već tri veka drži pod kontrolom ekonomiju Velike Britanije i njenih kolonija, od kojih je najveća SAD.

 

Još 1913. američki kongresmen Čarls Lindberg proročki je upozorio predsednika Vudro Vilsona i Kongres šta će doneti njihova odluka o davanju prava privatnoj banci (FED) da kreira novac: „Kada predsedik potpiše tu odluku, legalozovaće nevidjivu vladu koju čini monetarni moćnici“.
Uzalud. Nisu ga poslušali.

 

I Tomas Džeferson je shvatio kakva se opasnost sprema Americi: „Verujem da su privatne banke opasnije za našu slobodu nego najjače armije. One su već podigle novčanu aristokratiju koja poništava moć vlade. Ova moć bankarima mora biti oduzeta i vraćena narodu“. Uzalud je govorio.

„Ko god kontroliše količinu novca u bilo kojoj zemlji, aposlutni je gospodar industrije i privrede. Kada shvatimo da je čitav sistem veoma lako kontrolisan, na ovaj ili onaj način, od nekolicine moćnih ljudi na vrhu, nećete biti upozoreni kako periodi inflacije i depresije nastaju“, reči su američkog predsednika Džejmsa Garfilda.

Samo nekoliko nedelja nakon ove izjave na njega je izvršen atentat, 12. jula, 1818.

Predsednici Abraham Linkoln i Džon Kenedi pokušali su da izvrše moneterne reforme kojima bi povratili izdavanje novca u okvire državnih institucija. U ovome su obojica sprečeni na isti način – atentatom. Njihovi naslednici odmah su najavljene reforme obustavili.

I genijalni izumitelj Tomas Edison pimetio je zavisnost države od bankara i to izrazio čistom logikom:
„Ako naša država može da izda dolarsku obveznicu, može da izda i dolarsku menicu. Elementi koji obveznicu čine dobrom, čine dobrom i menicu“. “ …Apsurdno je da naša zemlja može izdati 30 miliona u obveznicama, a ne može 30 miliona u novcu. I jedno i drugo obavezuju na plaćanje, ali jedna popunjava zelenaša, a druga pomaže ljudima“.
Uzalud.

 

 CILJ BANKARA JE SVETSKA VLADA

Mogu li vlade država, koje su gradjani na demokratskim izborima birali, da spreče bankare da gospodare našim životima? To se od vlade i očekuje, zar ne? Mogle bi vlade, naravno, kada bi pojedinci koji imaju moć da o nečemu odlučuju bili van kontrole bankara. A videli smo kako su završili oni koji nisu bili pod kontrolom, a kako su radili oni pod kontrolom.

Ali, da bi svaki takav čin nacionalnih vlada predupredili, bankari su shvatili da je važno uništiti sve nacionalne centralne banke, osloboditi države granica, kako bi fiktivni kapital mogao slobodno da cirkuliše, obesmisliti i ukinuti nacionalne vlade i umesto država stvoriti medjunarodne organizacije i multinacionalne korporacije i bankarske institucije. I naravno medjunarodne monete, poput evra. Ključne odluke bi tako donosili političari u medjunarodnim organizacijama kao što su EU, UN, NATO, MMF… koje bi bankari mnogo laše kontolisali.

Dakle, globalizacija , odnosno smanjivanje broja mesta na kojima se donose političke i ekonomske odluke, cilj je Novog Svetskog Poretka. Stožer okupljanja nije SAD kao takozvana „najmoćnija sila“, već internacionalna bankarska elita.

 

 VEŠTINA UMNOŽAVANJA NOVCA

Odakle tolika moć bankarima? Da li su sve to uspeli samo štamapanjem novca?
Naravno, da nisu. Specifičan smisao za kreianje novca iz ničega dopunjen je i specifičnim shvatanjem biznisa. Taj specifičan smisao za posao ogledao se u shvtanju da se odredjeni dogadjaji koji mogu uticati na tržišna kretanja mogu preduprediti, ili još bolje veštački i pod kontrolom izazvati.
A najbolji posao za bankare je rat i svaka druga krizna situacija, gde se ekonomske vrednosti preko noći menjaju.
Zato su se bankari izveštili u četiri najunosnija posla: finansiranje ratova, igra na berzi, kontrola infomacija (medija) i trgovina strateškim sirovinama.
Ove veštine i poslove bankari su negovali i razvijali vekovima.

 

ROTŠILDI PRVI NAPRAVILI OBEVEŠTAJNU MREŽU

Saznanje o tome koja bi dinastija u evropskim državicama i grofovijama mogla imati najjači uticaj, ko bi koga mogao svrgnuti sa vlasti i doći na presto, gde se sprema rat, kome eventualno pomoći novčanom pozajmcicom, gde investirati, sve je to bilo od neprocenjive vrednosti i bankarska porodica Rotšild je marljivo prikupljala takve podatke.

 

Tako su Rotšildi, pre dve stotine godina, imali svoje trgovačke agente locirane u svim glavnim evropskim centrima trgovine i prestonicama. Bila je to prava obaveštajna mreža koja je prikupljala podatke o mogućima previranjima na dvorovoma.

Poruke su izmenjivali preko mreže kurira , a poštanska služba čiji su oni bili vlasnici pretvarala se u pravu špijunsku mrežu.

Njihovi poštanski fijakeri putovali su drumovima, brodovi su išli preko Lamanša. Njihova njuškala u liku sitnih trgovaca i poštara bili su na ulicama, na pijacamama berzi. Nosili su keš novac, obveznice, pisma i vesti. Obratite pažnju na poslednje- vesti. Vesti koje su njihovi glasnici donosili pokretale su berzu. Od tih infomacija zavisila je cena mnogih akcija.

U vreme bitke kod Vaterloa, nije bilo dragocenije vesti nego kakav će ishod biti. Od toga je zavisila budućnost čitavog evropskog kontinenta. Ako bi Napoleon pobedio bio bi neosporiv gospodar na čitavom evropskom tlu. Ako bi izgubio, Engleska bi održavalala balans uticaja u Evropi i mogla bi ga vremenom i proširiti.

Rotšildi su kredit u zlatu dali i jednoj i drugoj strani – i Napoleonu, koga su finansirali i doveli na presto i Velingtonu, da opremi svoju vojsku i sukobi se sa Napoleonovim carstvom.

Od ishoda bitke zavislo je ko će šta dobiti, a ko izgubiti. U igri je bilo veliko bogatstvo.

Berza u Londonu se grozničavo punila toga dana, dok su trgovci i bankari čekali vesti o ishodu bitke. Ako bi Engleska izgubila njene državne obveznice, konsuli, izgubile bi vrednost, dok bi im u slučaju pobede vrednost vrtoglavo porasla.

Natan Rotšild je imao poverenike koji su radili na obe strane linije fronta kako bi sakupili što više informacija o tome kako bitka napreduje. Drugi njegovi agenti imali su zadatak da stoje na raspolaganju i prenesu kratak izveštaj specijalnoj komandi koja je bila locinara u blizini.

Kasnog popodneva, 15. juna 1815. Rotšilodov glasonoša je požurio preko kanala u Englesku. Imao je kod sebe vrhunsku tajnu.
Sutradan, u zoru, sreo se sa samim Rotšildom. Natan je kratko analizirao dobijene informacije i odmah se uputio na Londonsku berzu.

Atmosfera na berzi je bila fanatična. Svi su čekali vesti.
Rotšild, koga savremenici opisuju kao hladnokrvnog, pronicljivog i izopačenog čoveka, bez trunke emocija, ledenog pogleda, bez duše, stigao je na berzu i stao kraj svog stuba.
Bez ikakve emocije čitljive na licu, dao je svojim berzanskim agentima diskretan znak koji su samo oni mogli da rastumače.

Istog trenutka oni su počeli da prodaju engleske konzule. Stotine hiljada dolara vredni konsuli našli su se na berzi i njihova vrednost počela je vrtoglavo da pada. Natan se lagano naginjao na stub gledajući prizor reakcije prisutnih. Prodavao je, prodavao i prodavao engleske državne obveznice. Vrednost konsula je potpuno opala, a medju prisutnima je polako zavladala uskomešanost. Na usnama im se sve češće se čulo: „Rotšild zna“, „Englezi su izgubili kod Vaterloa“, „Rotšild to sigurno zna“.

U trenutku je nastala prava panika i ljudi su jurnuli da se oslobode sada skoro potpuno bezvrednih konzula i da ovaj papirni novac zamene za zlato ili srebro, kako bi povratili makar deo njihove vrednosti.

Nakon nekoliko sati grozničave trgovine jedan konzul se prodavao po ceni od pet centi za dolar. Rotšild je i dalje hladnokrvno stajao pored svog stuba.
Sasvim diskretno dao je ponovo znak svojim agentima, ovaj put drugačiji. Istog časa desetine njegovih berzanskih agenata krenule su ka pultu za kupovinu i kupile svaki obezvredjeni konsul budzašto.

Samo nekoliko trenutaka kasnije stigle su poštanske kočije i donele zvanične vesti sa bojišta. Engleska je bila pobednik i novi gospodar Evrope. U sekudi je engleski konsul dobio astronomsku cenu, daleko veću nego što je imao ikada ranije.

Rotšildovo bogatsvo preko noći je uvečano dvadeset puta i on je tada postao glavni kontrolor nad britanskom ekonomijom. Ostao je to, veruje se, i danas.

 

Iako je Bank of England, 1946. formalno nacionalizovana, to nije značajno promenilo uticaj privatnih bankara na britansku ekonomiju jer se guverner i vlada pitaju samo o tome koliko će novčanica i kovanog novca biti pušteno u opticaj svake godine.
Medjutim, keš novac se odavno koristi samo neznatno u ukupnim finansijskim transakcijama. Tako je nacionalizacija centralne banke u Britaniji dala gradjanima samo utisak da je državna ekonmija u rukama države. Većina finansijskih transakcija danas se obavlja samo preko ekrana na komputeru, sa apstraktnim računima i brojkama i, naravno, sa spekulativnim kapitalom.
To nema veze sa stvarnom ekonomskom moći društva i pojedinaca.

Šta više, to ne umanjuje kamatu koju vlada treba da plati na ime starih dugova Banci.
Pre samo nekoliko godina objavljeno je da je isplaćen dug iz vremena Napoleonovih ratova. Eto, gde ide novac od poreskih obveznika u Britaniji i zašto se veruje da je moć Rotšildovih nesmanjena.

 

 PLATNE KARTICE KAO ORUŽIJE ZA POROBLJAVANJE

Cilj današnjih privatnih internacionalnih bankara je zato da se keš potpuno eliminiše iz upotrebe i da gradjani koriste platne kartice – plastčni novac.
I ne samo to. U planu je da sve zemlje članice EU uvedu nove lične karte (biometrijske) koje će pored svih podataka smeštenih u čipu registrovati i podatke o svim računima vlasnika, a bez lične karte i bez platne kartice neće biti moguća ni jedan finansijska transakcija.
Zaduženi ljudi neće moći ništa da plaćaju, dok ne izmire dug banci. Tako, stanovnik EU, ako slučajno izgubi ID karticu ili platnu karticu, neće moći da pazari ni hranu. Bukvalno, život svakog čoveka zavisiće od kartica, a karticama će raspolagati bankari.
Pogledajte šta piše na vašoj platnoj kartici – ona je vlasništvo banke.

Bankari će tako raspolagati našom ekonomskom moći po sopstvenoj volji. Najteže će biti političkim protivnicima bankara, kada jednog dana odu u samoposlugu i otkriju da im je banka stornirala račun. Ovo moćno oružje medjunarodnih bankara, već je odavno i kod nas postalo sastavni deo života. Mnogi naši gradjani misle da je posedovanje kreditne kartice stvar viskog standarda.
Nema sumnje, ono nas zaista približava zapadnom „ropstvu“.

 

 

 KOME SLUŽI „MEDJUNARODNA ZAJEDNICA“

Da bi se sve ovo sprovodilo u nacionalnim državama, neophodna je politička kontrola nacionalnih elita. Država je mnogo, pa je zato neophodno njihovo ujedinjavanje u sistem koji će imati manje činovnika. Taman onoliko koliko bankari mogu kontrolisati. Zato su izmišljene takozvane „medjunarodne institucije“.

Pogledajmo kako je pronicljivo i vešto upravo jedan Rotšild preko svojih ljudi planirao da vrši kontrolu nad finansijama SAD, koja je bila britanska kolonija skoro 100 godina, a možda to ostala i danas.

U jednom svom izveštaju ovo otkriva pukovnik (samo po nadimku) Edvard Mendel Haus, Rotšildov čovek za uticaj na predsednika SAD-a. Izveštaj je datiran 10.juna 1919. i tek nedavno je otkriven. Da li se danas nešto suštinski promenilo i kuda ide svetska politika, čitaoci će sami lako zaključiti.

Izveštaj je podnet tadašnjem britanskom premijeru Dejvidu Lojdu Džordžu, koji je pre stupanja na tu funkciju bio advokat Svetske Cionističke Organizacije.

Izveštaj iznosi podatke o tome kako napreduju pripreme za mirno vraćanje Amerike kao kolonije u dominion tajne organizacije koja se zove „KRUNA“. Sedište „Krune“ je u Londonu, a zamisao „zaverenika“ je da preko formiranja Lige Naroda, nakon Prvog svetskog rata, ostvare britansku hegemoniju u čitavom svetu.

Haus tako piše britanskom pemijeru: „Spakovali smo ovaj plan u mirovni ugovor tako da ga svet mora prihvatiti radije nego nastavak rata. Liga je u biti Imperija sa Amerikom kao kolonijom prihvaćenom na isti način kao i ostale naše kolonije“.

Haus dalje analizira mentalitet Amerikanaca, za koje kaže da su „neizlečivo naklonjeni herojstvu i velikim podvizima, te se njima veoma lako može manipulisati“.

Glavni igrač bankarima je Vudro Vilson, koga savetuju ljudi „Krune“.

U Izveštaju se otkriva i da je „Kruna“ preuzela kontrolu nad Amerikom još za vreme mandata Teodora Ruzvelta /1901-1909/, kada je bankarska ekipa Rotšild – Morgan već kontrolisala 25% američke ekonomije.

 

„Mi sada držimo sve američke novine i izolujemo Amerikance od svakog neameričkog uticaja, kao da su na drugoj planeti. Ovo realizujemo uz pomoć „Asosijeted presa“ u drugih naših informativnih agencija“.

Prosto rečeno: kontrolu javnog mnjenja u Americi potpuno su još tada preuzeli bankari. Današnji globalni mediji su svi u njihovom vlasništvu.

Haus dalje navodi kako SAD „igraju spolja kao da su nezavisna država, ali potvrda da rade za nas i da su samo kolonija je što je predsednik Vilson otkazao realizaciju velikog plana o izgradnji američke mornarice, i vodjstvo na okeanu prepustio Britaniji“.

„Nije li naša anglo-američka alijansa postala dominantna u finansijskom svetu“, hvalisavo primećuje svoj uspeh Haus.

Haus dalje navodi kako su bankari „Krune“ finansirali izgradnju japanske ratne flote, one iste koja će nešto kasnije ratovati sa SAD.
U izgradnji flote korišćen je čelik iz Engleske.

„Ne pokazuje li to koliko su SAD i dalje zavisne od nas?“

„Novcem koji smo pozajmljivali US vladi za ratne ciljeve, iskoristili smo da kupimo naftna polja u Kaliforniji, Meksiku i Južnoj Americi“.

„Rat nas je učinio gospodarima najvećeg dela svetskih sirovina“.

Dakle, osnivanje Lige naroda je bio plan da se suverenost ove moćne države- kolinije transferiše pod okrilje „Krune“.

Zahvaljujući jakoj opoziji koju su tada u Kongresu činili republikanci, SAD je odbila ovaj „mirovni plan“ i osnivanje Lige naroda je propalo. Ipak, zavera bankara je samo privremeno prekinuta.

 

Judeo-bankari su, sada se to pouzdano zna, kasnije finansirali i Hitlera (svaki rat je brat) i izazvali veliku ekonomsku depresiju u SAD. O ljudskim žrtvama i jevrejskom holokaustu ne treba govoriti, jer je to za judeo-bankare samo kolateralna štata. Zanimljivo je da su prestrašeni evropski Jevreji iprihvatili nakon rata da se presele u novu državu Izrael, koju su upravo stvorili Rotšildi kupovanjem palestinskog zemljišta. Do tada su to Jevreji odbijali.

Isti bankari uveli su svojim lobiranjem SAD u Drugi svetski rat iako SAD nisu imale nikakav interes kao država da ratuju u Evropi.

Prvobitno zamišljena Liga naroda je ipak zaživela kao oganzacija Ujedinjenih nacija 1945.

Bankari svoju borbu nastavljaju upravo kroz nameru da UN danas reorganizuju tako da bude potpuno pod njihovom kontrolom, a stalni teroristički napad i sejanje straha od terorizma je njihova namera da još jenom pokrenu ratnu mašineriju u svetskim razmerama. Zato su „teroristi“ svuda.

Ali, ova igra judeo-bankara je danas shvaćena, i svet se polako ujedinjuje u drugi front – antiglobalistički. Nacije, religije i stvarni ekonomski status država u ovoj borbi ljude ne razlikuju. Jer, svi gradjani sveta bore se zapravo protiv dužničkog ropstva – ili samo protiv ropstva.

Sastavio: I. Živković

 

Update: više o ovoj temi možete pročitati ovde.

slika preuzeta sa www.freedigitalphotos.net